Da se osvrnemo na Vaše početke u Sarajevu. Kao dete bili ste član pozorišne radionice, a bavili ste se i radio novinarstvom. Recite nam nešto o tome.
U Sarajevu sam bio član dramskog studija pri TV Sarajevo. Vodio ga je reditelj Tonko Marčić. To je bio pandan studiju koji je na TV Beograd vodio Mika Aleksić. Kao član tog dečjeg dramskog studija, dosta sam radio, snimao i vodio jednu emisiju na Radio-Sarajevu punih sedam godina. Emisija se zvala Budilica probudilica, išla je svakog radnog dana u 7.15h i imala vrlo zanimljivu, veselu i dinamičnu špicu, koje su se ljudi sećali dugo posle završetka njenog emitovanja. Emisija je više puta nagrađivana u oblasti dečjeg novinarstva na nivou tadašnje Jugoslavije. Paralelno, bavio sam se i glumom. U okviru dramskog studija Radio-televizije Sarajevo deca su bila angažovana za radio drame, ali i dečje TV serije. Tako sam glumio u dve TV serije za decu, i u mnogo radio drama, ali imao priliku da sarađujem sa, u to vreme, najznačajnijim sarajevskim glumcima kao što su: Nada Pani, Nada Đurevska, Zijah Sokolović, Zoran Bečić…Sa druge strane, pozorište me uvek privlačilo. Vrlo rano sam postao član jednog amaterskog pozorišta koji se zvao “Teatar I” u Sarajevu. Tu sam ostvario svoje prve pozorišne korake.
U Sarajevu sam proveo detinjstvo i završio Prvu sarajevsku gimnaziju. Od svoje devetnaeste godine živim u Kragujevcu i ovde sam sazreo kao ličnost. Kragujevac je na mene imao dominantan uticaj. Volim za sebe da kažem da, iako sam imao mnogo prilika da odem iz Kragujevca, poslovnih i rodbinskih, Kragujevac je nekako postao moj i ja sam Kragujevčanin po opredeljenju.
Po dolasku u Kragujevac, osnovali ste “Teatar Sunce“. Sproveli ste niz projekata za decu i mlade i bitno doprineli u pozicioniranju građanskog sektora u našem gradu.
U Kragujevcu sam se odmah uključio u amatersku pozorišnu grupu u Abraševiću, a dve godine kasnije, odnosno 1994. osnovao sam alternativnu pozorišnu grupu “Teatar Sunce”, koja je izvodila humanitarne predstave. Odlazili smo u mnoge gradove, opštine, sela u Srbiji i išli do onih, koji iz nekog razloga, u pozorište nisu mogli – zbog starosti, bolesti, izolovanosti, siromaštva… Te naše turneje realizovane su uz podršku Crvenog krsta, Unicef-a i drugih organizacija. Jednom smo u selu u požarevačkom okrugu igrali predstavu za samo jedno dete. I danas pamtim osmeh na licu tog deteta. Unosili smo radost u živote dece koja su tada živela po izbegličkim centrima, igrali smo za decu bez roditelja, po specijalnim školama… Unicef je prepoznao taj naš rad i 1997. godine “Sunce” je imalo čast da otvori aukciju povodom pedeset godina od osnivanja Unicefa-a. To je zaista bila velika privilegija. Nakon toga “Sunce” je preraslo u udruženje, koje je negovalo različite programe, pre svega, programe podrške mladim. I danas podržava aktivizaciju mladih: omladinski volonterizam, omladinsko preduzetništvo, socijalnu inkluziju mladih i sl. Od imenovanja za direktora Teatra nisam više aktivno uključen u programe “Sunca”, ali sam siguran da su tamo ostali kvalitetni i kompetentni ljudi koji će nastaviti misiju organizacije sa mladima i za mlade.
Diplomirali ste na temu koja je vezana za savremeni koncept pozorišta Zvezdara teatar (http://www.zvezdarateatar.rs/index.php). Vaše formalno i neformalno obrazovanje je jako široko. Iskustva i zvanje trenera u oblasti projektnog menadžmenta i menadžmenta ljudskih resursa su se verovatno reflektovala i na Vaš naučni rad. Kako Vi to vidite?
Moj rad u “Suncu” je išao paralelno sa studijama, pripremama diplomskog i kasnije magistarskog rada. Akademiju lepih umetnosti, na smeru menadžment u umetnosti završio sam u Beogradu i stekao to osnovno akademsko zvanje. Nakon toga sam na Fakultetu dramskih umetnosti upisao poslediplomske studije i magistrirao. Mentor mi je bila dr Vesna Đukić. Pomoglo mi je ono što sam naučio u “Suncu”, tako da sam i pozorišnoj umetnosti prišao mnogo otvorenije, sa jednog aspekta koji pozorište tretira u kontekstu savremenih menadžment tendencija u kulturi.
Temu za diplomski rad “Zvezdara tetar-savremeni koncept pozorišta” nisam slučajno izabrao. Moja ekspertiza je u domenu projektnog menadžmenta, a Zvezdara teatar nastao je na konceptu projektnog pozorišta, svoju produkciju pravi od projekta do projekta, bez stalnog ansambla. Bilo mi je zanimljivo da istražujem tu oblast i da ono što znam iz teorije i prakse projektnog menadžmenta uporedim sa delovanjem jednog projektnog pozorišta. To je bio veliki izazov i sagledao sam različite aspekte funkcionisanja jednog pozorišnog sistema. Pozorište je kompleksan sistem i sastoji se iz više celina: umetničkog sektora, tehničkog, sektora opštih poslova. Najvažniji proces u svakom pozorištu je produkcija, odnosno proces nastajanja jedne pozorišne predstave. Repertoarska pozorišta, za razliku od pozorišta projektne orijentacije, su kompleksnija za upravljanje, baš zato što imaju različite sektore, stalni ansambl… Nakon diplomiranja upisao sam magistarske studije na FDU i imao privilegiju da slušam predavanja i polažem ispite kod izuzetnih profesora kao što su prof. dr Milena Dragićević Šešić, dr Vesna Đukić, dr Miroslav Savković…
Želeo bih da se u budućnosti bavim i naučnim radom i da koristeći iskustva iz prakse doprinesem kreiranju održivog modela za uspostavljanje sistema za vrednovanje umetničke produkcije. Mislim da nam taj segment u celokupnom funkcionisanju ustanova kulture nedostaje. To vidim i danas u pozorištu.
Šta biste rekli o odnosu menadžmenta u kulturi i menadžmenta ljudskim resursima u praksi, kao direktor teatra?
Istakao bih da savremeni koncept menadžmenta u kulturi podrazumeva kontinuirano usavršavanje i kontinuirani razvoj kadrova. Mislim da se profesionalni razvoj ne završava sticanjem diplome i zaposlenjem, naprotiv, on tek tada počinje, u bilo kojoj oblasti. Vrlo je važno biti u kontaktu sa novim tendencijama, sa novim kreativnim mogućnostima i izazovima koje nudi savremeni način život i savremeni tetar. Zato mi je značajno da u pozorištu unapredim različite segmente rada i doprinesem da se osnaže i razvijaju ljudi, kako u umetničkom sektoru, tako i u ostalim. Posebnu pažnju ću posvetiti podizanju vidljivosti samog pozorišta, animaciji nove pozorišne publike, pre svega omladinske i studentske publike. Pre nekoliko dana sam u našem Teatru gledao predstavu “Gospođa ministarka” gde su publiku činili učenici osmog razreda jedne osnovne škole. To su deca, koja su imala 4,5 godina kada je sa radom krenulo naše Pozorište za decu. I bio sam pozitivno iznenađen sa kakvom zrelošću i osećajem za pozorišni čin su pratili predstavu. Moj dominanatan utisak u ovih pet meseci rada u Teatru je kvalitet i odnegovanost te mlade pozorišne publike. Pozorište za decu je ispunilo svoju misiju. Hoću da kažem da se ulaganje u kulturu i institucije kulture dugoročno uvek isplati.
U proteklih pet, šest meseci, od kako ste na čelu teatra, teško je pratiti sve aktivnosti?
Zaista smo imali puno aktivnosti: gostovanja, mnogo različitih festivala, imali smo premijeru jedne predstave, promociju konkursa za savremeni dramski tekst, nekoliko izložbi u našoj galeriji, izdali smo pozorišni časopis povodom Dana teatra, imali izuzetnu svečanost na Sretenje, 15. februara. Da bi se sve to realizovalo mnogo ljudi je moralo da se uključi. Nadam se da ćemo tako nastaviti. Meni jako prija kada mi priđu građani i kažu mi da nas prate, da pozorište nikada nije bilo dinamičnije, nikada više publike. To i mene lično i kolege ohrabruje da nastavimo dalje. Za nas je najznačajnija naša osnovna delatnost, a to je pozorišna produkcija. U proteklih godinu i po dana, dolaskom gospodina Nebojše Bradića, prilično smo napredovali. Imamo nekoliko predstava koje spadaju u sam vrh srpskog pozorišnog života. Te predstave pojavljivale su se na različitim festivalima i čekaju ih neki novi festivali. Imali smo izuzetan uspeh u Virovitici , bili smo na danima komedije u Jagodini, na Zeničkom proleću, na Festivalu komedije u Bjeljini, spremamo se za susrete Joakim Vujić. Zaista je bilo puno uspeha za kratak period.
Pred nama je izazov da se ovaj repetoarski uzlet i održi, da nastavimo da pravimo nove i kvalitetne predstave i radimo na promociji našeg pozorišta. Lepo je kada uđete u salu i vidite da su sva mesta popunjena, iako se predstava igra i po godinu dana. Mislim da nam se vraća pozorišna publika i da ćemo u sledećem periodu realizacijom jednog u produkcijskom smislu prilično ambicioznog plana animirati novu pozorišnu publiku. Mislim pre svega na studentsku populaciju. Kragujevac je univerzitetski grad, u ovom gradu ima desestak hiljada studenata i mi bismo voleli da većina tih studenta bude naša publika.
Dan pozorišta obeležen je 15. februara, na Sretenje. Statueta „Joakim Vujić” uručena je glumici Mileni Dravić. Dodeljena su i ostala priznanja. Bio je to značajan događaj, posebno osmišljen?
Za Dan teatra imali smo praizvedbu komada “Hladnjača za sladoled”, po dramskom tekstu kragujevačke autorke Ružice Vasić i u režiji Primoža Beblera. Tradicionalno su uručene nagrade – Joakimov prsten, godišnja nagrada Teatra i statueta “Joakim Vujić”. Petočlani žiri odlučio je ove godine da statuetu “ Joakim Vujić” za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti u Srbiji dodeli glumici Mileni Dravić. Imao sam čast da joj uručim nagradu. Bila je to prava uvremenjena odluka, jer mislimo da je njena pozorišna karijera bila nepravedno u drugom planu u odnosu na filmsku i televizijsku karijeru. Milena je 15. februar provela u druženju sa nama. To je jedan od najlepših susreta koje sam imao u našem pozorištu - biti u društvu jedne od najvećih srpskih i rekao bih istočnoevropskih glumica, a istovremeno spoznati Mileninu skromnost i jednostavnost, koja na svakog čoveka, pa i na mene, ostavlja snažan utisak. Iduće godine planiramo promociju monografije o Mileni Dravić, u okviru edicije “Joakimovi potomci”- monografije svih dobitnika statuete “Joakim Vujić”.
Kakva je Vaša saradnja sa umetničkim direktorom Nebojšom Bradićem?
Naše pozorište je jedan duži vremenski period bilo u nekoj vrsti letargije, ali je sa dolaskom gospodina Bradića došlo do pomaka u repertoarskom smislu. Reditelj Nebojša Bradić ima izuzetnu pozorišnu biografiju i veliki je autoritet. Od njega može mnogo da se nauči. Osim rediteljskog posla, on je sa mnogo uspeha radio i kao upravnik Kruševačkog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta…Imamo skoro identičan pogled na unapređenje rada našeg teatra, dobro sarađujemo i imamo jasnu podelu odgovornosti i kompetencija.
Kako vidite teatar u svakodnevnom životu grada Kragujevca?
Knjaževsko srpski teatar nije izolovana intitucija i ne sme to biti, već je deo zajednice koji sa građanima ovog grada deli svakodnevne probleme. Kao institucija visokog renomea i značaja uključuje se u društveno odgovorne aktivnosti. Stoga smo 27. marta, na Svetski dan pozorišta, organizovali posetu učenika dramske sekcije OŠ “Vuk Karadžić”. Deca su imala priliku da obiđu sve sektore Teatra, da se upoznaju sa raznim zanimanjima, poput inspicijenta, garderobera, dekoratera, šminkera, da čuju nešto o istorijatu pozorišta i da sami probaju da izvedu nešto na velikoj sceni. Mislim da to treba da postane praksa ubuduće, kao jedan od načina da se animira i neguje pozorišna publika “od malih nogu”. Knjaževsko-srpski teatar je aktivan i u humanitarnim i akcijama solidarnosti. Npr. za pozorište u Vranju, koje je izgorelo u požaru, odigrali smo humanitarnu predstavu. Imali smo nekoliko akcija u saradnji sa Kolom srpskih sestara. Osim svojih aktivnosti u umetničkom smislu, Teatar jeste i mora da bude jedan od glavnih aktera u zajednici.
Kakav je Vaša vizija unapređenja rada kragujevačkog teatra?
Moj cilj je da pozorište zadrži kvalitet koji trenutno ima i da ga unapređuje u godinama koje slede. Verujem da ćemo se u narednih pet godina pozicionirati u sam vrh pozorišnog života Srbije. Period od pet godina je realan za ostvarenje tog cilja, da postanemo jedno od najznačajnijih pozorišta u zemlji, što po tradiciji Knjaževsko-srpskom teatru i pripada. U pozorišnom životu Srbije i kod pozorišne kritike je već primetan stav da je naše pozorište jedno od retkih živih pozorišta u Srbiji – dinamično, sa optimalnom produkcijom na godišnjem nivou, pozorište gde se pojavila jedna nova energija, kako u umetničkom ansamblu, tako i u službama koje ga prate. Zato smo toliko i prisutni u lokalnim i nacionalnim medijima i imamo dosta poziva za izvođenje naših predstava. U ovom momentu biti direktor pozorišta je izazovno i nije ni malo jednostavno. Meni je ohrabrenje i najveći podsticaj naš glumački ansambl, koji će, verujem, pokazati da su moje tvrdnje tačne i nadam se da će svi oni imati priliku da daju i pokažu najbolje od sebe i da ćemo kao kolektiv rasti i napredovati.
Retko se dešava da je neko stručnjak, da je ambiciozan, da je ličnost od integriteta i da je “pravi čovek na pravom mestu”. Posle šest meseci Vašeg rada, kada je reč o Knjaževsko srpskom teatru, na forumima se može pročitati da su građani Kragujevca zadovoljni izborom direktora Teatra, posebno zbog Vaše stranačke neopredeljenosti. Šta Vi mislite o tome?
Smatram da su reference, obrazovanje i stečeno iskustvo bili prioritet u izboru, u mom slučaju, što, nadam se, otvara nove mogućnosti i za ostale ustanove kulture, odnosno ustanove u lokalnoj samoupravi, generalno.
Prija mi kad vidim da su ljudi zadovoljni mojim imenovanjem i da cene moj pređašnji rad i posvećenost poslu. Zato imam pojačanu odgovornost, sa jedne strane prema široj javnosti, građanima Kragujevca i onima koji su me izabrali – lokalnoj samoupravi, a sa druge strane odgovornost prema kolektivu, posebno našem umetničkom ansamblu. Želeo bih da prevashodno oni budu zadovoljni mojim radom, kao i da im omogućim što bolje uslove kako bi se nesmetano bavili onim što je suština našeg delovanja- pozorišnom umetnošću.
Jasna Milanović, www.kragujevac.co.rs
Нема коментара:
Постави коментар